Признајем, нисам навикао. Чак ми и мало фали. Уместо пријатеља који нас хвале и подржавају, они наши другари који тврде да само ђаво ради по читав дан, и они који би да забране Београд на води, и укину Ер Србију, преору путеве, отерају инвеститоре...

"У ствари, човек је суштински болестан, али га управо та болест чини човеком"
Томас Ман - Чаробни брег

Прошло је нешто мање од 104 године, како је велики писац провео три недеље у Давосу, а 92 откако су бесмртне реченице Чаробног брега први пут објављене.

Тада је, усред лета, Ман осетио дугачку зиму која ће убрзо оковати зараћену Европу.

Данас, у зимском Давосу, читав век касније, велики роман је више него икада актуелан.

Дошли смо, ми из мале Србије, и многи из великог света – више од 40 шефова држава и влада и 2.500 најутицајнијих пословних људи - да још једном дамо одговор на његове вечите теме: хуманост, или нехуманост; слобода, или неслобода.

Избеглице су главна тема годишњег састанка Светског економског форума, на којем сам поново, као премијер Србије, гост.

Лично, у швајцарски градић окован снегом и ледом, нерашчишћен и закрчен – од тачке А до тачке Б, у Давосу који броји 11.000 душа, требало нам је и по 45 минута, сасвим другачијих него истих 45 минута у Београду, пошто нигде није било нервозе, ни због гужве, ни због нерашчишћеног снега по улицама – дошао сам због економије, теме која ми је свакако најважнија.

Уосталом и главна тема Светског економског форума требало је да буде четврта индустријска револуција, дигитализација и роботика, али је политика овај пут победила.

Избеглице. Питање без одговора. Или га бар Европа још не зна. И као код Мана, и данас се у Давосу, остављајући нас збуњеним, сусрећу представници разних школа мишљења, горљиво се залажући за своје ставове, али и признајући да немају решење.

Први пут од почетка избегличке кризе, осећам известан страх.

И препознајем га и код колега са којима, убрзо по доласку у Давос, учествујем на панелу „Од миграција до интеграција“.

Ту су моји пријатељи – премијер Шведске Стефан Левен и вицепремијер Немачке Зигмар Габријел.

Говорим да не видим решење у затварању граница, подсећам на то колико земаља, европских, неће уопште да прими избеглице, указујем како је изостало заједничко, европско решење...

Слажу се. И немају шта да додају, када је о решењу реч. Европа је и даље збуњена, уплашена чак и сопственом хуманошћу – отуда напади на Ангелу Меркел.

А милиони стоје пред њеним вратима. За сада само стидљиво куцају. Шта ће бити када их, без питања, једноставно отворе и уђу – нико не зна.

Ни на панелу, ни на вечери коју нам приређује сјајни Клаус Шваб, оснивач и директор Светског економског форума. Сала хотела Моросани Швајцерхоф је мала за ту количину зебње.

Давос после тога брзо спава. Ја размишљам – у гостима вам је дете избеглице.

Постало је премијер и позвали сте га овде. Знате ли колико је то милиона корака? Колико сати страха? Колико дана стрепње? И колико мало наде? Пре него што заспим, бар ми је јасан сопствени став. Србија им неће узимати наду.

Превише је цени. И превише је ја ценим. Она ми је као родитељ. Део њих, ако ништа друго.

Други и трећи дан лете. Коначно причам о економији. Ту сам на свом терену. Нема питања без одговора, нема страха, и има јасних резултата.

Џим Ким, шеф Светске банке их потврђује. Хвали Србију и рад њене владе.

Кристин Лагард, шефица ММФ је већ пријатељ. Реформе су јој омиљена тема. Пуна подршка и сва помоћ која нам буде била потребна.

И – од сваког саговорника: Наставите, само наставите.

Признајем, нисам навикао. Чак ми и мало фали. Уместо швајцарских новина, у којима је Србија један од најважнијих гласова који су се чули у Давосу, оне наше, у којима ће се спрдати са мојом жељом да будемо економски тигар Балкана.

Уместо пријатеља који нас хвале и подржавају, они наши другари који тврде да само ђаво ради по читав дан, и они који би да забране Београд на води, и укину Ер Србију, преору путеве, отерају инвеститоре...

Но, кажем сам себи, не жури, вратићеш се у Србију. Чекају те. Овде, напросто ради свој посао. Причај о Икеи, и о развоју ИТ сектора са Мајкрософтом, договарај се са Норвежанима како да унапредимо предузетништво...

На самом крају, још и најпријатнији задатак. Филипа Резлера, извршног директора Светског економског форума, позивам у заједнички подухват. Да организујемо, у Београду, регионалну конференцију на тему предузетничког духа, и на тему миграција. Договарамо се да Клаус Шваб ускоро посети Србију. И договорићемо се.

Сада могу кући. Доказао сам да, у збуњеној Европи, деца избеглица могу да нађу наду. Да ли ће неко нешто из тога научити – не знам.

Али знам да ја јесам. И да је Србија научила. И да сада све може.

Са чаробног брега журим у свој чаробни град. И не бринем о питањима нити о одговорима. Знам да Србија зна.

Извор: "НИН"